О Романовима

„Император и аутократ све Русије, цар Москве, Кијева, Владимира, Новгорода, Казана, Астрахана, Пољске, Сибира, Херзона и Грузије, Господар Пскова, Велики кнез Смоленска, Литваније, Волињије, Подолије и Финске, Кнез Естоније, Ливоније, Курландије и Семигалије, Самогитие, Бјелостока, Карелије, Твера, Јонгорије, Перма, Влацка, Болгарије и других земаља, Господар и Велики кнез Нижњег Новгорода, Черњигова, Рјазања, Полоцка, Ростова, Јарослава, Белозера, Удорие, Обдорије, Кондие, Витебска, Мстислава и целе Северне Области, Господар и Суверен земаља Иверије, Карталиније, Кабардиније, и провинција Јерменије, Господар Киркасијана и Планинских кнежевина, Господар Туркестана, Наследник Норвешке, Војвода Шлезвига, Холштајна, Стормарна, Дитмархена, и Олденбурга. Врховни бранилац и заштитник догме Руске Православне цркве"

На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест ширила се целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и његова супруга Александра најзад су добили дуго очекиваног сина, Алексеја. Али, само неколико месеци касније, срећни родитељи схватили су сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре, послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је, и приликом најмање повреде у игри, могао да искрвари. У почетку романа „Ана Карењина" Толстој је написао: „Све срећне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица несрећна је на свој начин". Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918...

И ко зна колико би још Русија остала заостала, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе,да се није појавио владар изузетне снаге и способности, један од највећих владара не само руске него и целокупне светске прошлости Петар Велики. Петар је постао цар са десет година, 1682. године, као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата Ивана V. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнаест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у савремену државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и ставу према женама (које су до тада, по старом византијском обичају, живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије", уз дотадашњу титулу „цара". Цар Петар уводио је европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама. Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао. Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и истицао способне сараднике, ма ког порекла они били. Петар је и физички био огроман права сила од човека. Био је висок више од два метра и веома крупан и имао је неизмерну снагу. Његове пијанке, које би без престанка трајале и више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, од које ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Градио је бродове, копао, израђивао топове. Путовао је тајно на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се, на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације. У настојању да осавремени Русију, довео је многе образоване странце. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији. И многи српски досељеници напредовали су у Петровој служби. Херцеговачки племић Сава Владисављевић постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу писао је Јован Дучић. Гроф Сава поклонио је цару Петру малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака био је и највећи руски песник Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог". Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, у доба царице Катарине Велике написао је прву руску историју живота и владавине Петра Великог. Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори на крају су били присиљени да се некако попну уз јарбол до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарским послом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен, од којих је затим правио личну збирку. Петар је водио бројне ратове настојећи да затвореној, континенталној Русији отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, рато вао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград „прозор у Европу", „Венецију севера". Петар Велики умро је 1725. године, у педесет трећој години, исцрпљен од неумереног живота и натчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти наступило је доба несигурности. Цар није одредио наследника, па су се неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомци његовог брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 17411761), која је дуже владала.

Али, Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила, посебно у време царице Катарине II Велике. Занимљиво је да други владар Русије с придевом „Велика" не само да није припадала породици Романов, него није била ни Рускиња. Како се уопште догодило да једна немачка принцеза из мале владарске породице АнхалтЦерпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од АнхалтЦерпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника, будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези ово је успело преко сваког очекивања. Била је сушта супротност од свог неспретног мужа. Унук Петра Великог војвода Карл Петер Улрих од ХолштајнГоторпа, иако по мајци Ани Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао ниједну особину свог чувеног имењака. Петар III био је уображен, приглуп и несимпатичан до те мере да је једино чињеница да царица Јелисаве та није имала других блиских рођака могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника. Треба нагласити да историју руске породице Романов чине, у ствари, две различите династије. Прави Романови Русијом су владали од 1613. године па до 1762. године, када је умрла кћерка Петра Великог царица Јелисавета. Од тада, па до краја царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив ХолштајнГоторпРоманов. Војводе од ХолштајнГоторпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани куће ОлденбурТ, која је владала Данском од 1448. године. Ова породица је у појединим раздобљима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком. Како то да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович имао је петнаесторо, а Петар Велики једанаесторо деце. Међутим, у то време смртност деце била је велика. Осим тога, у 16. и 17. веку у царској породици постојао је обичај да се женска деца царевне шаљу у манастир, чиме су се, вероватно, избегавали нежељени претенденти на престо. После неколико месеци власти, Петар III убијен је 1762. године. Уместо њега, за владара Русије изабрана је његова заводљива и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија је постала једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина дописивала се с највећим напредним умовима тога доба од Волтера до француских „енциклопедиста" иако је у својој земљи избегавала да уведе сувише напредне новине. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала особина Руске царевине готово све до њене пропасти. У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби емигрирали су из Аустрије и населили руске равнице. Једна област Русије тада је названа Нова Србија. Многи Срби постали су руски војници и официри. Један од Катарининих „миљеника" Симеон Зорић био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске (војне) кадетске школе. Године 1796. Катарину Велику наследио је њен и Петров једини син цар Павле I. Велики број Катарининих савременика сумњао је да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је личио на Петра, посебно по неурачунљивом понашању које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар I, у чије је доба, 1812. године, Русија водила рат епских размера са Наполеоновом војском, описан у роману Л. Н. Толстоја „Рат и мир".

У тренутку када је цар Николај Романов абдицирао, 1917. године, била су жива укупно 53 члана породице Романов. Један је умро природном смрћу 1918. док су њих 17 бољшевици погубили без суђења 19181919. године. Уз њих убијена су још два кнеза, пореклом из морганатских бракова Романова. Осталих 35 чланова породице је успело да се спасе одласком из Русије.

(Све на списку, осим великог војводе Николаја Михаиловича, Руска православна црква у избеглиштву је 1981. године прогласила за свете.)

1. цар Никола Романов

2. царица Александра Фјодоровна

3. царевић Алексеј

4. велика војвоткиња Олга

5. велика војвоткиња Татјана

6. велика војвоткиња Марија

7. велика војвоткиња Анастасија

8. велики војвода Михаил Александрович, царев брат

9. велика војвоткиња Јелисавета Фјодоровна, царичина сестра

10. велики војвода Сергеј Михаилович

11. кнез Иван Константинович

(зет краља Петра Карађорђевића)

12. кнез Игор Константинович

13. кнез Константин Константинович

14. велики војвода Павел Александрович, царев стриц

15. велики војвода Дмитриј Константинович

16. велики војвода Николај Михаилович

17. велики војвода Георије Михаилович

18. кнез Владимир Павлович Палеј

19. кнез Артемије Николајевич